Kao uvod u ovu istrazivačku akciju i uspon na Triglav, počeću od samog početka. Te 2016. od kada sam „prohodala“ sa družinom koja je tada organizovala FRUavantURA događaje po Fruškoj gori, nisam ni slutila da ću početi profesionalno da se bavim planinarenjem. Koristim priliku da im se zahvalim, jer su bili moja pokretačka snaga da danas posetim surove i čarobne vrhove nacionalnog parka Triglav.
Nakon dve godine pešačenja po Fruškoj gori, počela sam da obilazim i druge krajeve naše lepe Srbije. A kako su apetiti rasli, tako mi se ukazala prilika da posetim i određene destinacije i planine iz susednih zemalja. I tako su se događaji nizali, od Makedonije, do Grčke, gde sam sa svakim putovanjem upoznala mnoge sadašnje prijatelje planinare sa kojima sam ostvarila velika prijateljstva. Neki od njih su mi bili i podrška da se danas ostvarim u ulozi planinskog vodiča, počevši od kluba ekstremnih sportova Armadillo, preko kojih sam počela saradnju sa organizacijom Explore Serbia, gde sam u početku 2019. bila pratilac grupa i savetnik za planiranje planinarskih tura.
Zajedno sa prijateljima, obilazili smo razne destinacije, istraživali staze u svim godišnjim dobima. Posle zvanične planinarske obuke, počela sam da istražujem staze i van granica Srbije. Putovali smo do Grčke, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Albanije, a jedna na spisku želja bila je i Slovenija. Oduvek sam želela da posetim Triglav i u više navrata, kockice se nisu složile.
Kaže narod, strpljiv – spašen, a ja tad nestrpljiva, kompenzovala sam svoje odlaske sa planinarima istražujući Srbiju uzduž i popreko. Mogu vam reći da nisam obišla ni četvrtinu planina i prirodnih lepota naše zemlje za sve ove godine.
Vrhovi nas čekaju i neće pobeći, tešila sam se. Svake godine, pred godišnji odmor sam virila u vremenske prognoze, ali one nisu bile povoljne u tom periodu, kako bih posetila najviši vrh bivše Jugoslavije. Trajalo je to bar 3 godine. Slušala sam priče mnogih, da su otišli podno Triglava, ali zbog loših vremenskih uslova se nisu penjali do najvišeg vrha. Poučena tuđim iskustvom, uvek sam odustajala od pokušaja da sebi upropastim godišnji odmor i čekala pravi momenat i lepše vremenske uslove.
Ispostavilo se da ni ovo leto 2023. nije bio najbolji i najsigurniji izbor za uspon na Triglav. Ali, bila sam odlučna i spremna da ne odem na najviši vrh, ako vremenski uslovi ne budu odgovarajući.
Dan prvi: Beograd – Lešće (Bled)
Naša istraživačka akcija počinje 06.08.2023. putovanjem iz Beograda do naselja Lešće, nedaleko od Bleda, gde smo stigle u kasnim popodnevnim časovima. Putovanje do odredišta je trajalo oko 7 sati sa kratkom pauzom i kratkim zastojem na graničnom prelazu Batrovci. Stigavši u smeštaj na recepciji nas je sačekao ljubazan aparat koji nam je poželeo dobrodošlicu i gde smo se čekirale. Restorani u naselju rade do 21 h. Kako smo stigle neposredno pred zatvaranje lokala, predusretljivi ugostitelji su nam izašli u susret. Večerale smo u restoranu u sklopu smeštaja i na terasi apartmana uživale u pogledu na vrhove nacionalnog parka Triglav. Ono što je meni ostavilo snažan utisak je briga o odlaganju smeća u apartmanu, sa svim uputstvima i kantama za reciklažu. Ujutru smo doručkovale, proćaskale sa gostoljubivim domaćinima, zahvalile se i nastavile našu vožnju ka Rudnom Polju (Pokljuka).
Nacionalni park Triglav jedini je slovenački nacionalni park. Ime je dobio po Triglavu, najvišoj planini u samom srcu parka. Planinski vrh Triglav je jedan od glavnih simbola Republike Slovenije koji se nalazi na grbu i zastavi države. Najviši vrh Julijskih Alpa, dostiže visinu od 2 864 metra. Poreklo imena Triglav je i dalje mistično, mada se dovodi u vezu sa slovenskom mitologijom, po kojoj se na vrhu planine nalazi tron troglavog božanstva.
Nacionalni park Triglav se prostire duž italijanske i blizu austrijske granice, na severozapadu Slovenije, odnosno u jugoistočnom delu Alpa. Obuhvata površinu od 880 km², odnosno 3 % državne teritorije. Spada u red najstarijih evropskih parkova, a zaštićen je još davne 1924. godine. U njemu se spajaju dva velika sliva, i to reke Soče i reke Save. Zbog toga je park povezan sa Jadranskim morem, kao i sa Dunavom, odnosno Crnim morem. U nacionalnom parku se nalazi i Bohinjsko jezero, koje je najveće, kao i manja, poput Črnog jezera, Kriškog i Krskog jezera.
Park obiluje raznovrsnim biljnim i životinjskim svetom, zbog čega zauzima značajno mesto u ekosistemu Evrope.
Dan drugi: Lešče – Pokljuka – uspon do planinarskog doma Kredarica
Na naše prvo odredište stigle smo oko 10 h, nakon posete prodavnici outdoor opreme u Lešću, gde smo kupovinom, dopunile potrebnu opremu, za sam uspon na vrh. Prodavnica radi od 9 h i raspolaže sa svom potrebnom opremom za planinarenje. Tamo vas čekaju ljubazni trgovci, koji se razumeju u opremu koju prodaju i koji mogu da vam pomognu pri izboru adekvatne opreme.
Nakon pola sata vožnje, stigle smo do Hotela Center Pokljuka, gde smo parkirale auto i pripremale se za polazak na stazu. Na pomenutoj lokaciji postoji ogroman parking koji se brzo popuni. Plaćanje parkinga možete izvršiti na aparatu koji se nalazi na samom parkingu ili u hotelu na recepciji, gde vam izdaju papir koji ostavite unutar auta na vidno mesto. Cena parkinga je 6 EUR po danu. Na stazu smo krenule oko 11 h sa parkinga hotela.
Naš cilj za prvi dan pešačenja je bila staza od oko 13 km sa visinskom razlikom oko 1170 m.
Pokljuka je najveća visoravan u Nacionalnom parku Triglav. Ovaj pošumljeni planinski plato dugačak je 20 i širok skoro 20 kilometara. U prošlosti su čitav predeo prekrivale bogate bukove šume koje su se nalazile na nadmorskoj visini od oko 1.400 metara. Međutim, kako se od njih pravio ugalj kao glavni izvor energije za topljenje ruda, one su skoro i nestale. Danas se priroda potpuno oporavila i tamo vlada carstvo smrekove šume.
Ono što je nas oduševilo, a o čemu nismo bile informisane, jeste linija turističkog električnog autobusa u sklopu nacionalnog parka. Uprava nacionalnog parka Triglav je obezbedila potpuno besplatno vožnju električnim autobusima za obilaske popularnih turističkih destinacija u sklopu nacionalnog parka. U razgovoru sa vozačem tog autobusa, saznala sam da od Bohinjske Bistrice do Pokljuke, kao i od Bleda, autobus ide četiri puta dnevno od juna do septembra. Namenjen je turistima, meštanima i planinarima koji višednevno odlaze na Triglav i vraćaju se drugim putem. Moguće je putovati bez ograničenja i tako videti razne atrakcije ovog kraja. Na taj način, korišćenjem javnog autobuskog prevoza žele da doprinesu manjem zagađenju vazduha u osetljivoj alpskoj sredini. Time štite životnu sredinu, smanjuju buku i probleme gustog saobraćaja i parkiranja. Od vozača sam dobila red vožnje.
Pokljuka je danas jedan od simbola ekoturizma u Sloveniji. Popularna je destinacija u svim godišnjim dobima zbog nadmorske visine, svežeg vazuha i “energetskih polja”, što sve zajedno pozitivno utiče na zdravlje i raspoloženje. Zimi možete uživati u skijanju, sankanju i svim aktivnostima na snegu, u letnjim mesecima u biciklizmu, planinarenju i aktivnom odmoru.
Na celokupnu prirodu i izgled ove visoravni je uticao najviše lednik Pokljuka. Njegovim radom su nastale mnoge tresetne močvare, koje se smatraju najjužnijim tresetnim močvarama u Evropi i vrlo su važne s ekološkog aspekta, jer pružaju sklonište mnogim biljkama i životinjama. Pokljuka raspolaže izuzetno bogatim borovim šumama i travnjacima, mnogim skrivenim kanjonima i prirodnim uvalama.
Turistima su najinteresantnije drvene kućice pokrivene šindrom (drvenim daščicama), tipične za pašnjake Pokljuke. U prošlosti su tamo živeli pastiri koji su proizvodili najkvalitetnije prirodne mlečne proizvode. Tradicija proizvodnje mleka nastavljena je i danas, pa se u toplijim mesecima u godini mogu videti pastiri sa stadima i stokom koja pase na livadama.
Markiranom stazom smo se uputile kroz prelepu šumu visokih stabala četinara, najpre makadamskim putem. Odatle smo nastavile da se penjemo stazom prekrivenom siparom i kozijom šumskom stazom do raskrsnice sa koje se vide pašnjaci planine Konjščica.
Staza je valovita, nije preterano zahtevna. Imala sam utisak da se više spuštamo nego što se penjemo. Iza sebe smo imale pređenih oko 4,5 km i savladanog uspona i spusta oko 330 m. Napravile smo pauzu za okrepljenje vodom i nadomestile snagu suvim voćem i orašastim plodovima. Susrele smo i nekoliko ljudi na stazi, sa kojima smo se kasnije i mimoilazile.
Pešačenje smo nastavile do doline Jezerca u samom srcu Triglavskog nacionalnog Parka i dalje uz potok ka Studorskom prevalu, gde smo planirale da napravimo i drugu pauzu. Međutim, predeli na lokaciji „Rob nad klancem“ su nas ostavili zarobljenima, te smo iskoristile priliku za fotografisanje i uživanje u impozantnim stenama i zupcima prevoja Viševnika i Malog Draškog vrha, ispod kojih smo se našle.
Stigavši do Studorskog prevoja, izmedju Ablanca i Velikog Draškog vrha, dok sam bila omamljena fotografisanjem biljaka, nisam ni osetila ubod na ruci. Kako sam pokušala da koristim štapove na usponu do prevoja, prilično jak bol mi se širio u šaci. Srećom u samoj blizini se nalazio izvor hladne vode, kojom sam uspela da ublažim bol i otok. Ni sada, dok ovo pišem ne znam šta se tačno dogodilo.
Prevoj na kome smo se našle je najskromnije rečeno bajkovit. Pogled je dosezao do Bohinjskog jezera, okruženje je bilo za strahopoštovanje i divljenje.
Posle kraće pauze, nastavile smo stazom prema prvom planinarskom domu koji se nalazio 3,5 km udaljen od tačke na kojoj smo se nalazile. Trudila sam se da kažiprstom ne dotičem štap kako me ne bi bolelo mesto gde se nalazio ubod.
U nastavku staze kretale smo se padinama Velikog Draškog vrha i Tosca. Ovde nema tehničke zahtevnosti, osim još uvek aktivnog odrona Tošca koji treba proći žurnijim korakom, na šta nas je upozorila i tabla na stazi, ulazeći u taj deo.
Kružeći oko stena sa jedne strane, pružali su nam se vidici na livade i Bohinjske planine sa druge strane. Na više lokacija na stazi kojom smo se kretale ka domu Kredarica uočile smo natpis “kislo mleko“, i smernica sa staze na kojoj smo bile. Odlučile smo da svratimo u povratku, ukoliko budemo raspolagale sa dovoljno vremena.
Vrhovi su se nizali i pogledom na svaki od njih mislila sam da je Triglav, sve dok nisam pogledala u mapu. U jednom trenutku, ugledavši Vodnikov dom, videle smo i vrh ka kojem smo se uputile. U Vodnikovom domu su nas dočekali ljubazni Vojvođani – kako drugačije? 🙂 Okrepile smo se hladnim pićem iz drvenog korita i uživale u sunčanom danu.
Planinarski Vodnikov dom se nalazi na maloj terasi u podnožju zapadne padine Tosca, neposredno iznad Velog Polja. Prvu brvnaru sagradio je radovljski ogranak sportskog planinarskog društva. U znak sećanja na 100-tu godišnjicu uspona slovenačkog pesnika Valentina Vodnika (1758-1819) na Mali Triglav, koji je ostvario 20. avgusta 1795. godine, nazvana je Vodnikova koliba.
Dom je otvoren od sredine juna do kraja septembra. U ugostiteljskom delu ima 50 mesta, ima 39 ležaja u 11 soba, 16 ležaja u spavaoni, 10 ležaja u pomoćnoj zgradi pored vikendice. Tu je i zimska soba sa 8 ležaja. U domu postoji toalet, umivaonik sa toplom i hladnom vodom i tuš. Ugostiteljski prostor se zagreva šporetom i postoji generator za struju.
Iz planinarskog doma se pruža veoma lep pogled na Triglav i okolne vrhove. Na istočnoj strani doma uzdižu se zapadne padine Toske, na južnoj i zapadnoj strani prostire se Velo Polje, koje je sa juga omeđeno vrhovima Malog, Jezerskog i Prevalskog Stoga, a sa zapadne strane karakterističnim vrhom Mišelj, na severozapadu imamo divan pogled na Šmarjetnu glavu i Triglav, severno od kolibe, u blizini se uzdiže Vernar.
Za sve ljubitelje prirode, topla preporuka da posete dom koji mi se najviše dopao na ovoj stazi ka najvišem vrhu Triglava.
Posle pauze, usledio je uspon po kamenitom terenu padine vrha Vernar. Na ovoj deonici se prvi put susrećemo sa sajlom, koja pomaže pri savladavanju kraće stene, uz koju se kamenim stepenicama stiže i do vrha te stene. Na tim deonicama staze, menja se i vegetacija. Zelenilo postaje oskudnije, a stene visokih vrhova ispoljavaju svoju moć i ulazimo u mistični visokoplaninski svet.
Pogled nam doseže do doma Planika koji se nalazi sa leve strane Malog Triglava, gde smo planirale sutra da se spustimo i sa lokacije na kojoj smo se našle izgledao je kao igla u plastu sena. Nalazile smo se na oko 2000 mnv, a dom na Kredarici, gde danas završavamo našu akciju nazirao se sa desne strane Malog Triglava.
Gubeći na visini na kratko, stigle smo do prevoja Konjsko sedlo, gde smo napravile jos jednu kratku pauzu. Na ovom mestu se nalazi ukrštanje staza iz više pravaca. Jedan od pravaca je iz doline Krme, drugi od doma Planika, treći od Kredarice i četvrti kojim smo mi hodili.
Bili smo na stazi udaljene od doma oko 2,5 km Ili 1,5 sati pešačenja do krajnjeg današnjeg cilja. Tu smo upoznale planinara koji je sam došao na Triglav iz Italije. Posle kratkog razgovora i pauze, putevi su nam se razišli, on je išao do doma Planika, a mi smo se uputile ka Kredarici. Na stazi nas je čekao oštri uspon po siparu u kombinaciji sa sajlom na pojedinim deonicama. Ispod nas 500 m u dolini pašnjaka stada krava su bila na ispaši, pitale smo se ko brine o njima i da li su danonoćno na ovim terenima.
Sigurnim laganim korakom, sa usputnim pauzama za dah i fotografisanje, privodile smo kraj današnjoj akciji. Do doma smo stigle, pre zalaska sunca. Zadovoljne današnjim danom, stigavši pred dom, triglavske ovčice su nas dočekale aplauzom i projekcijom su na nas prenele oduševljenje.
Osmotrile smo okruženje i stazu kojom ćemo ujutru ići na uspon na Triglav i vrlo brzo, pobegle sa vetrometine i kijameta koji se spremao. Ušavši u dom, prijavile smo se, smestile i ubrzo nadoknadile izgubljene kalorije sa današnje planinarske avanture. Upisale smo se u knjigu gostiju, koja se nalazila na prijavnici i stupile u kontakt sa članicom našeg kluba, koja nam je bila podrška na ovoj akciji.
Planinarski dom na Kredarici se nalazi na brdu, u grebenu između Rjavine i Triglava. Prvu triglavsku vikendicu na Kredarici sagradilo je sportsko planinarsko društvo na parceli koju je po svojoj zamisli kupio Jakob Aljaž. Svečano je otvorena 10. avgusta 1896. Skromna vikendica je proširena 1909. godine, a po otvaranju 8. septembra 1909. godine preimenovana je u Triglavski dom na Kredarici.
Posle Drugog svetskog rata domom je upravljalo planinarsko društvo PD Ljubljana-matica, koje je 1953. i 1954. godine povećalo kapacitet doma. PD Ljubljana-matica vredno radi na poboljšanju ekoloških problema na Kredarici. Godine 1992. postavili su prvih 20 solarnih ćelija koje pretvaraju sunčevu energiju u električnu. Ovaj sistem je tokom godina znatno proširen, a 1998. godine dopunjen je vetrogeneratorom.
U okviru doma nalazi se i meteorološka stanica. Dom je otvoren tokom cele godine, u sezoni od juna do septembra. Tokom zime, ovde mogu da vas dočekaju meteorolozi i pruže neophodnu pomoć (krevet, jednokratna posteljina i veoma ograničena ugostiteljska ponuda).
Dom ima 300 mesta u pet restoranskih sala i dva šanka. Ima 140 ležajeva u 30 soba, a 160 ležaja u 8 zajedničkih spavaonica. Raspolaže sa toaletom i umivaonicima sa hladnom vodom. Trpezarija se greje na peć, obzirom da ima generator, mogu se puniti i mobilni telefoni.
Pogled od doma je izvrstan. Dobro se vide Veliki i Mali Pršivec, Draški Vrhovi, Tosca, Vernar, Velo polje, Triglav, Pihavec, Dovški Gamsovec, Prisojnik, Razor, Dolkova Kicker, Škrlatica… Pored doma je i manja kapelica, kao i heliodrom. Za većinu planinara to je jedna od tačaka za pauzu pri usponu na Triglav.
Posle pripreme u kupatilu, otišle smo u sobu koju smo rezervisale par dana pre polaska. Soba je imala 4 kreveta i kako se ujutru ispostavilo, bile smo jedine u sobi. Oko 23 h smo čule neko zveckanje napolju, pa smo pogledale kroz prozor šta se događa… U tom momentu je počeo sneg da pada, srećom samo 5 minuta, a temperatura je bila negde oko 0 C°.
Dan treći: uspon na Triglav – spust do Pokljuke – Koritno (Bled)
Jutarnji plan je bio da se budimo oko 5 h i vidimo kakva je situacija sa vremenskim uslovima, kao što smo i dobile instrukcije naših kolega. Spakovale smo se i izašle iz sobe na doručak. Trpezarija je bila puna planinara koji su se već pakovali za uspon. Izašle smo napolje i ugledale smo kako se na vrhovima Triglava smenjuju oblaci.
Spremne za uspon sa kacigama, pojasom i ferata setom, uputile smo se podno stene na stazu ka Malom Triglavu. Od Kredarice do vrha ide opasan i težak uspon, osiguran klinovima i sajlama skoro u celoj dužini. Ovaj deo zahteva dosta fizičke pripremljenosti i veštine da bi se sigurno savladao. Uspon je vrlo strm i opasan, ali ako se poštuju sva planinarska pravila u penjanju, sigurno savladiv. Staza je markirana, na početku mi se činilo da je kao i sve druge već penjane ferate, malo više adrenalina od uobičajenog. Pažljivo, polako i stabilno smo se penjale ka Malom Triglavu preko Ledničkog prevala.
Na Malom Triglavu smo uspele da uhvatimo pogled ka domu gde se nalazio i helihopter kojeg smo čuli pri samom izlasku sa vertikale na deo grebena. Na tom mestu smo se srele sa gospodinom iz Italije koji se vraćao sa vrha u dom Kredarica. Naravno kad se sretnete na ovim visinama sa nekim koga poznajete, mnogo se obradujete. Razmenili smo iskustva, proćaskali, pozdravili se i poželele gospodinu lak korak i vedro nebo narednih dana. Oblaci su se smenjivali, a vetar pojačano duvao. Prešavši deo pri blagom spustu, našle smo se na uskom grebenskom delu između Malog i Velikog Triglava, gde smo se mimoilazile sa grupom planinara koji su se vraćali sa vrha.
Mnogi planinari nisu imali adekvatnu opremu i uprkos svemu davali su loš primer drugima, kako ne treba da se penje na ovakve vrhove. Na mnogim mestima duž celog grebena nailazile smo na ploče sa imenima nastradalih uglavnom od strele (groma). Taj vidljivi podatak na stazi uglavnom pokazuje realno stanje ovakvih eksponiranih vrhova i ukazuje na dodatan oprez na stazi. Eksponiranu deonicu grebena smo prelazile sa jakim udarima vetra koji su navlačili oblake kroz koje smo prolazile. Kroz izmaglicu nam se nazirao i vrh, ali do njega nas je čekao još jedan zahtevan uspon koji smo uspešno savladale.
Stigavši na vrh, zatekle smo 50-ak planinara koji su se naizmenično fotografisali i uživali u uspehu koji su ostvarili. Kao i njima i nama se nije ukazao pogled na okolne vrhove, ali je to razlog više da ponovo posetimo Triglav.
Vrh je označen sa čeličnim Aljaževim stolpom, koji u suštini služi kao sklonište za nekoliko planinara. Na vrhu je i metalni žig, štambilj ili pečat, koji se udara kao potvrda boravka na njemu. Iskoristile smo priliku da se okrepimo energetskim barovima, fotografišemo sa maramama i pionirskim kapicama kako bi ovekovečile ovaj svečani trenutak.
Pečatirale smo papir koji nam je bio pri ruci i krenule nazad. Ka domu Planika smo se kretale istom stazom do ukrštanja sa stazom kojom smo se popeli od Kredarice. Tu smo skrenule desno ka Triglavskim vratima i domu Planika. Ovaj deo staze je sličan delu staze od Kredarice do Malog Triglava, sa malo blažim nagibom, takođe obezbeđen sajlama i klinovima.
Ispostavilo se da smo bile vodiči dela grupe koji je bio za nama i pratio nas, kačeći se karabinerima za sajle. Na toj deonici smo imale fantastičan pogled na oba doma i činilo se da stižemo do Planike za 10 minuta, što nije bio slučaj. Nakon spuštanja niz kratki kuloar, ubrzo smo se našle i na siparu, gde više nije bilo sajle. Tu smo ugledale i divlje koze sa mladuncima koje su se verale po stenama unaokolo. Na tom mestu smo se mimoilazile sa mnogim planinarima koji su išli na uspon. Vetar je sve snažnije duvao, a mi smo našle zaklon kako bi napravile kratku pauzu i ispratile fotografijama okruženje u kojem smo se našle. Ostatak staze do doma je bio veoma lako savladati, posle svih izazova sa kojima smo se susrele tokom ova dva dana.
Dom Planika se nalazi na 2401 mnv, na visokom platou Ledina na južnoj strani Triglava.
Prvu vikendicu podigli su inicijatori bohinjskih prijatelja Triglava i otvorena je 18. septembra 1871. godine. U početku se zvao Triglavski hram. Vikendica je propala do 1875. Godine 1877. Nemačko-austrijsko planinsko društvo je na ovom mestu podiglo novu kolibu, a 1880. prodata je Austrijskom turističkom klubu, koji ju je obnovio i otvorio pod imenom „Koliba Marije Terezije”. Posle II svetskog rata dom i kolibu preuzima PD Gorje, a ispostava dobija svoj sadašnji naziv, koja je 1993.godine izgrađena i svečano otvorena kao novi kompleks.
Planinarski dom raspolaže sa 80 mesta u dve restoranske sale i barom. Na klupama doma ima 40 mesta. U domu ima 82 ležaja u 10 soba, a 41 ležaj je u dve spavaone. Postoji toalet i umivaonik sa hladnom tehničkom vodom. Ugostiteljski prostori se greju pećima i centralnim grejanjem (solarni paneli). Ima struje i signala za mobilni telefon.
U domu smo se zagrejale uz vruć čaj, a simpatični mladi momci i devojke su bili prijatni, ljubazni i gostoljubivi. Ispred doma smo upoznali zabavnu grupu Slovenaca koji su tek stizali od Pokljuke. Njihova grupa je krenula ka najvišem vrhu, ali s obzirom na snažan vetar koji je sve jače duvao deo ekipe je bio spreman da ostane u domu. Njihova ekipa je bila sredovečnih godina, a zabavni Slovenac je ispričao, da ako se nisi popeo na Triglav, nisi pravi Slovenac, i da on to ne mora ni da bude.
Sačekavši njihovu članicu da pristigne do doma, u znak podrške, svi smo joj aplaudirali. Dok se ona borila sa vetrom koji joj se duvao u prsa, razmišljala sam kako mi imamo sreće što se spuštamo iz doma i vetar će nam duvati u leđa. Deo staze koji je išao serpentinama i niz sipar, sa udarima vetra, nije bio ni malo lak, sve dok nismo zašle malo niže u zavetrinu do prevoja i ukrštanja staza na Konjskom sedlu.
Odlučile smo da napravimo kratku pauzu i tog momenta se po treći put srele sa Italijanom kojeg smo upoznale na tom istom mestu dan pre. Iznenađeni svo troje, ovog puta, umesto pitanja ko časti, produžile smo pauzu i razmenili kontakte i iskustva. Pokazao nam je na kartama staze i lokacije koje će narednih dana da obilazi. Pre polaska, ostavio nam je slatkiše i istinski sam se osećala kao devojčica, koja je srela brižnog oca na stazi. On je požurio da završi stazu pre sumraka, jer ga je čekala vožnja do druge destinacije i pešačka staza do doma sa druge strane planine. Mi smo laganim koracima krenule ka poznatoj stazi i Vodnikovom domu.
Na delu uspona gde počinje sajla srele smo grupu veselih Slovenaca, penzionera sa kojima smo se nasmejale i ispričale. Oni su se uputili ka domu Planika, gde će provesti noć i sutra se vratiti istom stazom nazad. U Vodnikovom domu sa najlepšim pogledom okrepile smo se toplom supom i ogrejale sunčevim zracima. Do krajnje tačke sa koje smo krenule na planinarenje i gde nas je čekao auto imale smo 8,5 km. U povratku smo na Studorskom prevalu napravile kratku pauzu i nastavile pešačenje kako bismo pre mraka izašle iz šume. Mimoišle smo se sa par planinara koji su se uputili ka domu, pozdravili smo se, proćaskali i nastavili svako svojim putem. Poslednja deonica makadama gde više nikog nije bilo u šumi, mi se učinila kao večnost. Bile smo premorene i stigavši do vozila, čekala nas je kratka vožnja do mesta Koritno, gde smo se smestile i provele jos dve noći.
Bio je ovo kondiciono izuzetno zahtevan dan. Na stazi dugoj oko 19 km za taj dan, savladali smo ukupno 1500 m uspona i oko 2700 m ukupnog spusta!
Dan četvrti: Bled – Sava Dolinka
Ujutru posle doručka uputile smo se ka Blejskom kanjonu Vintgar gde smo imale nameru da prošetamo i obiđemo vodopad Šum. Zbog poplava koje su zadesile Sloveniju i porušile mostove i pešačke staze koritom reke, park je bio zatvoren za posetu. Do ove klisure dugačke 1,6 km, otkrivene 1891. dolazi se preko mostova na rasponu od 500 m.
U povratku smo posetile tvrđavu na Bledskom jezeru i muzej papira, gde smo bile autori izabrane fotografije, kao i brzinskog kursa same izrade. Posetile smo muzej Slovenije u samoj Tvrđavi, zatim smo na obali Bledskog jezera, probale čuvene bledske krempite. Dale su nam pogonsku energiju da obiđemo pun krug oko jezera i uživamo u bajkovitim scenama.
Popodne smo iskoristile za obilazak kampa Šobec na obali Save Dolinke. Kamp nas je oduševio samom organizacijom, brojnim posetiocima, sadržajima i svim potrebnim uslovima koje jedan kamp treba da poseduje.
Dan peti: Vodopad Savica – Bohinjsko jezero – Radovljica – Beograd
Ujutru smo obišli vodopad Savica, jedan od najatraktivnijih i najlepših tirkiznih vodopada u Sloveniji. Udaljen je od Bleda oko 30 minuta vožnje i nalazi se nedaleko od Bohinjskog jezera. Visok je 78 m i napaja se iz Crnog jezera, jednog od 7 jezera koji se nalaze u dolini Triglava. Vodopad Savica nastaje od reke Savice, koja se uliva u Bohinjsko jezero i koja stvara reku svima poznatu kao Sava Bohinjka. Prilikom spajanja sa Savom Dolinkom u Sloveniji, čini početak upravo one Save koja prolazi kroz Beograd.
U povratku smo prošetale do Bohinjskog jezera, gde nas je Sava Bohinjka dočekala u svoj svojoj lepoti. Čista i bistra, namamila nas je da priđemo obali i zaronimo ruke u nju. Uživale smo u njenoj blizini.
Oko Bohinjskog jezera se nalaze i table sa zanimljivim pričama o Zlatorogu, mitskim bićem koje se navodno skriva u planinama. Možete se uputiti u potragu za njim, jer legenda kaže da onaj ko vidi Zlatoroga će biti nagrađen neverovatnom srećom. Ali budite oprezni, Zlatorog je sramežljivo stvorenje i retko se prikazuje ljudima.
Bohinjsko jezero je najveće trajno prirodno jezero u Sloveniji. Jezero je glacijalno-tektonskog porekla. Glavna pritoka jezera je reka Savica, a iz jezera teče reka Jezernica. Nalazi se na oko 500 mnv, najveće dubine oko 45 m i površine oko 320 ha. Godine 1981. Bohinjsko jezero je uključeno u Triglavski nacionalni park.
Nedaleko od jezera posetili smo skriveno naselje Staru Fružinu. Stara Fužina je tipično alpsko selo sa očuvanim starim seoskim kućama. Naselje je postojalo već u predrimskom dobu.
U povratku za Srbiju, svratili smo u mesto Radovljica, prestonicu slovenačkog pčelarstva i čokolade. Šarmantni Linhartov trg krase kuće iz XVI, XVII i XVIII veka. Grad sa najviše sunca u Gorenjskoj. Prošetale smo starim delom grada, posetile prodavnicu čokolade, ručale u restoranu sa pogledom na Savu Bohinjku. Zadovoljno u popodnevnim satima smo krenule put Srbije.
Na našoj petodnevnoj avanturi smo videle i doživele mnogo, a zagrebale i istražile samo delić nacionalnog parka Triglav. Destinacija koju svakako vredi posećivati iznova i kojoj ćemo se sigurno vraćati i možda sresti Zlatoroga. 🙂