Sama pomisao na Olimp, planinu bogova, u meni je uvek budila strahopoštovanje. U kombinaciji sa dva dana boravka na moru, uspon na Mitikas, promenu godišnjeg doba od letnjeg do pravog zimskog, bila je ovo jedna nezaboravna avantura, koja će se dugo prepričavati.
Ubrzo nakon mog prvog ozbiljnijeg planinarskog iskustva u Makedoniji, deo družine, sa kojom sam se sprijateljila, donosi odluku da putuje u Grčku na more i planinarenje. Tura je bila u organizaciji planinarskog kluba “Krug” i vodiča Milana V.
Na Zemunskom keju, jednog avgustovskog dana, polemišemo o toj turi i jednoglasno donosimo odluku da idemo.
Par dana pre putovanja, jedna od devojaka je odustala zbog obaveza, a ubrzo sam čula da je još jedna odustala i da će ići njena sestra umesto nje. Razočarana sam, ali pakujem se i odlazim ujutru da radim u Beogradu. Posle posla, prijateljica dolazi po mene i vozi me kod nje u stan da se spakujem, ručam i osvežim. Sedimo za stolom i večeramo. Usput u polušali je pitam da li ona želi da ide u Grčku. Iznenađena i zbunjena, dvoumi se kratko: „nemam opremu, osiguranje…“ Pozovem vodiča da pitam ima li mesta i šlem koji je bio obavezan za penjanje na Mitikas. U par rečenica, sve dogovorimo, a ona se brzinski spakuje, pozovemo taksi i stižemo na mesto polaska tačno u 22h.
Dan prvi… Skotina beach
U organizovanom prevozu ima nas 30-ak i krećemo put Grčke. Na kratkim usputnim pauzama upoznajem se sa ostalim članovima ove akcije. Oko podne, stižemo u mesto Skotina gde smo odseli u privatnom smeštaju nedaleko od plaže u 2 domaćinstva. Sobe su bile trokrevetne i četvorokrevetne, tako da sam sobu delila sa Mirom i Nenom (sestrom od devojke koja je sa mnom bila na planinarenju u Makedoniji). Pored naše sobe je bila Dunja, koju sam takođe upoznala na prošloj turi i njene dve drugarice sa kojima smo se bolje upoznali i družili istog dana na plaži.
Skotina je jedno mirno i malo mesto, udaljeno oko 5 km od Leptokarije i 10 km od mesta Nei Pori. Ima par kafića i restorana i samo nekoliko prodavnica. Postoji i veliko vojno odmaralište i idealno je mesto za odmor. Naselje sa puno zelenila i sa prelepom, dugom peščanom plažom i prozirnom, čistom vodom. Sigurno je jedno od najprijatnjih mesta u Olimpskoj regiji.
Prvi dan smo uživali na prostranoj plaži. Pošto je bio kraj septembra i nije bilo gužve, mogli smo da biramo ležaljke i suncobrane, kao i poziciju gde da se smestimo. Iz samog mesta se jasno video u daljini naš cilj, ka kojem ćemo ići za koji dan: veličanstveni Olimp! Kupali smo se, družili; tada sam shvatila da sam sa jednim od četiri Milana i njegovim klubom išla na zimski uspon na Trem. U večernjim časovima sam prošetala obalom, ka kamenjaru koji se nalazi u nastavku peščane plaže ka Leptokariji.
Dan drugi… Izlazak sunca, Leptokarija, tvrđava Platamon
Dok svi još spavaju, oblačim se i ustajem po mraku da odem na plažu i sačekam izlazak sunca. Odlazim do obale, samo 2 pecaroša guraju čamac sa obale i odlaze. Uživam u zvuku talasa… Kada je počelo da sviće, pojavile su se sve moguće nijanse crvene i žute boje sa beskrajnim plavetnilom. Uživala sam i fotoaparatom zabeležila ovaj trenutak.
Vratila se u smeštaj, gde smo doručkovale i krenule na plažu. Sa cimerkama sam nastavila druženje na čistoj peščanoj obali. Uživali smo u vedrom i sunčanom danu na ležaljkama, ćaskale, kupale se.
Deo ekipe je otišao ka Leptokariji, neki su se već vratili, a neki spremali za odlazak u šoping. Prva sam otišla sa plaže u smeštaj kako bih se pripremila za šetnju do tvrđave Platamon. Na jastuku sam ugledala nešto umotano u salvetu. Otvorila sam… i počela plakati. I sada, dok ovo pišem i evociram uspomene, ne pokušavam da se suzdržim i ponovo zaplačem. Cimerka, koja je bila na liturgiji u Leptokariji donela je naoru (komadić hleba koji se u pravoslavnim hramovima deli posle liturgije).
Duboko me je ganula gestom, vrativši me u detinjstvo i sećanja na moju porodicu. Svake nedelje sam sa bakom išla u crkvu na liturgiju, a nakon liturgije, od komadića hleba koje sam dobila od sveštenika, jedan pojedem, a drugi nosim mami, koja je nedeljom bila kod kuće i pripremala nedeljni ručak. Brzo su i cimerke stigle, a posle smeha i suza, spremile smo se za šetnju i uputile se ka tvrđavi Platamon.
Platamon je Vizantijski zamak iz XII veka, a ime grada potiče najverovatnije po drvetu platanu, koga ima u izobilju u okolini. Prema drugom predanju dobio je ime po reči Platamona (široka stena koja izranja iz mora). Na mestu tvrđave je drevni grad “Heraklion”.
Prošetali smo ulicama Platamona i stigli do uske, strme kozije stazice koja od parkinga vodi do Tvrđave. Penjali se njome do samih zidina utvrđenja, odakle smo imali prelep pogled na Nei Pori i beskrajno plavetnelo mora. Pošto je mračak počeo da se spušta, nismo se dugo zadržavali. Napravili smo krug oko tvrđave, fotografisali se i spustili do plaže ispod utvrđenja. U povratku smo posetili radnje koje su se nalazile celom dužinom mesta Platamon i stigle ubrzo do smeštaja. Družile se sa planinarkama iz susedne sobe i pakovale za sutrašnju turu na Olimp.
Dan treći… Litohoro, planinarski dom Refuge A (Spilios Agapitos)
U ranim jutarnjim časovima, spakovani i smešteni u bus, krećemo put Litohora. Mesto se nalazi na 300 m nadmorske visine u podnožju Olimpa, gde smo imali pauzu za doručak i kafu. Litohoro mnogi nazivaju vazdušnom banjom i Gradom Bogova, zbog svoje lokacije. U središtu sela se nalazi trg sa fontanom, Agios Nikolaos (Sv. Nikola) crkva sa zvonikom, koju smo posetili, iza koje je park sa spomenikom, letnja pozorišna scena i dečije igralište.
Litohoro je gradić kamenih ulica, brojnih kapelica u kojem dominira makedonska arhitektura. Udaljen je od mora oko 5 km i mesto je okupljanja planinara, koji nakon posete Litohora, kreću put mesta Prioni (1050 m.n.v), polazne tačke ka vrhovima planine Olimp.
Kažu da je Litohoro osnovalo stanovništvo antičke Gvineje i malog grada na jugu, koji je bio centar obožavanja pirejskih muza pod upravom čuvenog grada Dion.
Posle kraće posete ovom bajkovitom mestu, nastavili smo putovanje organizovanim prevozom. Imali smo još 18 km ka stazi evropskog pešačkog puta E4, koja vodi do planinarskog doma Refuge A (Spilios Agapitos).
Na samom parkingu smo se prepakovali i poneli sve neophodno na uspon i za dva noćenja. S obzirom, da ostajemo na Olimpu dve noći, ranac od 25 kg nije bio ni malo lako nositi i penjati se po ovoj kratkoj, ali strmoj stazi. Staza prolazi od izvora Enipeas, markirana je sa jasnim putokazima do samog doma. Prelaženjem mostića, veći deo staze prolazi kroz šumu, sa kombinacijom guste borove šume, bukve i jele, što ovom predelu daje poseban šarm. Postoji nekoliko vidikovaca na putu do doma i dva pogodna mesta za predah gde smo i mi napravili pauzu.
Sunce je dominiralo tokom puta do samog doma, a pošto nisam doručkovala, činilo mi se da mnogo teži uspon nego što jeste, sve dok se nisam okrepila sa čak dve čokoladice, koje su bile pogonsko gorivo za nastavak pešačenja.
U nastavku staze, ponovo se penjemo, prolazeći blizu padina gde su borove progutale lavine. Tu smo imali blizak susret sa mulama. Jedino prevozno sredstvo, kako bi se prevezla hrana i tovar do doma. Na samoj stazi ne postoje kante za odlaganje smeća. Svako od nas je dužan da svoje smeće nosi sa sobom, do povratka u civilizaciju; u suprotnom bi mule imale dodatni posao da naš otpad spuste.
Sa daljim usponom, stižemo do balkona doma Refuge A (Spilios Agapitos), sa kojeg se pruža prelep pogled na more i Litohoro. U smiraj dana, druženje smo nastavili u bašti doma, na 2100 m uz hladno piće i fotkanje fenomenalnih predela u okruženju.
U domu smo svi bili smešteni u jednu spavaonu, a to je činilo još veći izazov. Nosili smo svoju posteljinu, a ćebadi je bilo napretek. Dom je solidno uređen i toplo je. Postoji samo tehnička hladna voda sa kojom smo se i tuširali po dolasku. To mi je bilo vrhunsko iskustvo.
Po povratku sa tuširanja, uživali smo u noći punog meseca, što je na 2100 mnv bio fenomenalan prizor. Pred odlazak na spavanje održali smo sastanak u trpezariji, gde smo dogovorili sve detalje i plan akcije za sutrašnji dan. U domu se svetla gase u 22 h i pale u 6 h. Posle sastanka smo se spakovali za sutrašnji uspon i pripremili za spavanje.
Dan četvrti…Vrhovi Skala, Skolio, uspon na Mitikas na 2918 m, planinarski dom Giosos Apostolidis Refuge
Buđenje je bilo u ranim jutarnjim časovima, prvo doručak, a potom prizor koji nas je dočekao po izlasku iz doma. Dolina staze kojom smo se penjali do doma i pogled na Litohoro i more je bio prekriven belom gustom penom oblaka. Prizor je bio zadivljujući.
Ko bi rekao da će dan koji je ovako počeo, na kraju biti dramatičan…
Spakovani, nastavljamo pešačenje ka vrhovima Olimpa u ranu zoru. Izlazak sunca nas je čekao na vidikovcu nedaleko od doma. Sunce se pomaljalo iza vrhova i oblaka, bio je to nesvakidašnji pejzaž.
Deonica kojom smo se penjali do Skale je bezbedna, ali puna sipara sa stalnim usponom. Do vrha Skale trebalo nam je oko 4 sata pešačenja i da savladamo oko 800 m visinske razlike.
Vreme je bilo promenljivo, smenjivali su se oblaci kroz koje smo prolazili. Kada smo stigli do Skale, na momente, pogled na Mitikas je bio prekriven maglom. Na Skali smo napravili pauzu za okrepljenje, deo ekipe je posetio i drugi vrh Skolio koji se od Skale nalazi na levoj strani. Fotografisali smo se i posle kraće pripreme, krenuli niz kuloar sa desne strane ka Mitikasu. Deo grupe koji nije želeo da se penje na Mitikas, je ostao na Skali. Iskoristili smo priliku i ostavili rančeve kod njih. Ka vrhu smo poneli samo neophodno, jer se od Mitikasa do Skale vraćamo istim putem.
Nisam znala gde se penjemo i nisam bila upućena kakva je staza do samog Mitikasa. Na samom početku neke planinarke su odustale od pohoda na Mitikas. Lično sam bila obuzeta prizorom i adrenalinom, da nisam bila ni svesna opasnosti i svog okruženja, kao i nebezbednog, maltene slobodnog penjanja. Sve je bilo samo na nama i našim sposobnostima. Morali smo da se snalazimo na ovakvoj deonici bez dodatne opreme i sigurnosnog užeta.
Fotografisala sam svaki momenat kada mi se ukazala prilika. Jednostavno, želela sam da zabeležim prizore koje sam posmatrala dok sam bila obuzeta uzbuđenjem. Na polovini staze smo napravili kratku pauzu jer nas je u nastavku čekao najteži deo uspona. Prizori oko nas su bili za pamćenje.
Usledilo je penjanje uz klizavu stenu, kako sam je nazvala. Zaista mislim, ako se popnete do te deonice, da ste se popeli na Mitkas. Penjali smo se četvoronoške, ako mogu da približim bolje uspon preko klizave stene. Na sledećoj deonici smo imali i 4 m sajle koja je fiksirano postavljena, po mom mišljenju možda i nepotrebna, jer smo već dobar deo staze prešli i bez nje. A posle te deonice nam se ukazao i pogled na najviši vrh Olimpa.
Stigavši na vrh, ukazao se fenomenalan pogled na sve strane. Prizor bih opisala kao da si na Marsu, iako tamo nikad nisam bila. Moj subjektivni doživljaj je bio: nestvarno i potpuno drugačije od svih vrhova na koje sam se do sada penjala.
Posle par minuta fotkanja i pogleda na okruženje, čula sam da se nešto dešava ispod samog vrha. Saznajem da se član našeg tima povredio i nastaje frka među ekipom. Vidim da vodič razgovara sa dva nepoznata momka, koji mi deluju opremljeni kao vodiči. Imali su svu potrebnu opremu za ovakve vrhove, kako bi bili bezbedni i oni sami i oni koje vode. Ovom prilikom su vodili, jednu državljanku Japana.
Čujem da im se nije dopalo što naš vodič vodi 25 ljudi bez adekvatne opreme, ali su bili toliko ljubazni pa su pozvali pomoć za naseg povređenog druga. Hvala im! Ono što imam običaj da kažem kad prepričavam ovaj događaj je “previše adrenaina”.
Usledilo je dogovaranje ko će da ostane sa povređenim momkom iz našeg tima i povratak do Skale gde nas je čekao deo naše grupe. Pri silasku sa Mitikasa, upoznali smo Tomasa (jednog od dva momka gorske službe koji su vodili Japanku). Bio je zabavan samim tim, što je ispred nas, odvezivao uže koje su koristili za bezbedan silazak gošće sa vrha Olimpa.
Stigavši bezbedno do Skale i bez užeta, uzeli smo ranac povređenog momka i podelili teret naizmeničnim nošenjem do doma Giosos Apostolidis Refuge.
Staza kojom smo išli do doma je puna sipara, sa jedne strane su nas okruživale visoke stene, a sa druge duboki ponori. Oblaci su se spuštali i naizmenično smo prolazili kroz više godišnjih doba, a vetar je pojačano duvao. Po dolasku u dom, smestili smo se, gladni, umorni i zabrinuti, u iščekivanju da se momci bezbedno spuste.
Saznali smo da povređeni ipak može da hoda i da su se bezbedno spustili sa grčkim GSS-om kroz koluar. Aplauzom smo dočekali ulazak naše hrabre ekipe u dom! Neki su imali informacije da je nemili događaj u formi vesti već osvanuo na portalima u Srbiji sa naslovom “Drama na Olimpu”. Veselih i srećnih lica, drugari koji su ostali sa povređenim momkom, prepričavali su nam događaj sa vrha iz njihovog ugla. Tamo su proveli 3h misleći da niko neće doći po njih. Više detalja iz njihovog ugla možete da pročitate u članku Drama na Olimpu (istinita priča) I deo i Drama na Olimpu (istinita priča) II deo. Večerali smo u toplom ambijentu ovog objekta i rano otišli na spavanje, jer je i ovde važilo pravilo da se svetla gase u 22 h.
Dan peti…Sneg, smrzavanje, spust od 1700 m, Leptokarija, Beograd
Ujutru kad sam otvorila oči, prvo sto sam videla je buđ na zidu, a šta i da očekujem na 2700 mnv!? Zahvalna što smo imali udobne krevete i tople sobe, pakujem se i odlazim na doručak.
Prizor koji zatičem napolju me ostavlja bez daha. Sneg! Saznajem da su Grci, zaduženi za našeg povređenog druga, prenoćili u domu kako bi sačekali jutro i preuzeli vođstvo naše grupe do početne tačke, gde nas je čekao organizovan prevoz. U komunikaciji među njima, rečeno je, ukoliko momak ne bude mogao da hoda, da su mule jedini način kako bi ga spustili u visinskoj razlici od 1700 m. Oblačimo sve sto imamo na sebe, jer ovakve uslove, niko od nas nije očekivao. Do pre 3 dana smo se kupali na moru, a juče bili u majicama kratkih rukava na Mitikasu.
Ovo jutro umesto platoa Muze i vrha Ilijas, gledamo samo par metara ispred sebe, a dalje se gubi pogled u magli. Vetar počinje sve jače da duva. Hitamo stazom ka podnožju Olimpa. Nedeleko od doma, usledio je zastoj od oko sat vremena! Smrzavanje na vidiku. Temperatura je bila -10 ºC. Cupkali smo u mestu kako bismo se ugrejali. Tim gorske službe vezuje užad za kamen i jedno po jedno nas prevodi preko litice, kako bismo svi bezbedno prešli ovu deonicu.
Konačno smo svi bezbedno prošli i nastavili da hodamo ubrzano. Stižemo i do trećeg doma Petrostrouga Refuge, gde smo se zagrejali i okrepili toplim čajem. U nastavku pešačenja, posle kraće pauze, sve je bilo mnogo lakše, nama koji smo bili samo smrznuti. Povređeni momak je lagano hodao i spustio 1700 metara tog dana u pratnji Grka i našeg vodiča, na svojim nogama i sa povređenim kolenom. Koristila sam priliku da idem sa njima u grupi kako bih sto više razgledala okolinu i reportažu OLIMP zabeležila fotografijama.
Na odredištu u mestu Gortsià, nas je čekao naš prevoz i vozilo hitne službe. Ekipa grčkog GSS-a je povređenog momka odvezla u Leptokariju na pregled, gde smo ga mi preuzeli i nastavili put Srbije.