Nacionalni park Sutjeska, Maglić, Zelengora, Trnovačko jezero, Volujak… Sve nam je to bilo u glavi kada smo planirali našu avanturu.
Hteli smo mnogo u 6 dana, a mnogo toga smo i videli i doživeli u beskrajnim lepotama planina u graničnom području Bosne i Hercegovine i Crne Gore.
Nacionalni park Sutjeska – Kako doći, šta obići?
Kao centralno mesto za početak avanture izabrali smo Tjentište i čuvenu Dolinu heroja.
Ukoliko se u Nacionalni park Sutjeska uputite sopstvenim prevozom na koju god stranu da krenete, potrebno vam je terensko vozilo (Lada niva, neki džip ili dobri stari Golf 2).
Osim ako niste odvojili 2 sata za 20 km vožnje “makadamom” koji je na nekim deonicama “obnovljen” (zaboravi na sopstveni prevoz ukoliko vam je vozilo nisko). Moguće je samo sa rizikom i pod stresom stići do određene lokacije ili do pola puta…U nastavku, budite spremni da nastavite pešaka, jer pejzaži u vašem okruženju vrede svakog koraka i truda, a ako imate sreće, da vas sretne auto NS tablica, stižete zagarantovano do odredišta. Naravno… Novosađani ne bi bili “Novosađani” da vas i ne vrate do svog vozila i još vas isprate do asfaltnog puta, svojim vozilom.
Dan prvi… Zelengora – jezero Donje Bare, vidikovac Borić, Mostar
Dakle, to je samo početak naše avanture prvog dana, na srednje dobrom makadamu kojim smo se vozili do jezera Donje Bare koje se nalazi na Zelengori. Prelepo jezero, ušuškano među planinske vrhove. Da napomenem, Tito je ovde imao vilu, a znamo da je on imao ukusa.
Otišli smo i do vidikovca Borić odakle se vidi celi kanjon i planine Vučevo, Maglić, Volujak, prašuma Perućica, Dragoš sedlo i Prijevor, dolina Tjentišta.
Za obilazak jezera Gornje Bare, nažalost nije bilo vremena, jer nas je grmljavina upozoravala da treba da krenemo nazad, ipak nas čeka 2 h vožnje makadamom do Tjentišta.
Po povratku u restoran, vreme se potpuno promenilo i sa saznanjem da će narednog dana biti ogromnih padavina, odlučili smo se seliti u toplije krajeve. MOSTAR, grad koji ima dušu! Tamo smo prenoćili i uživali na obali Neretve.
Dan drugi… Mostar, Blagaj, pokušaj stići do Zelengore
Ujutru smo prošetali starim gradom i porazgovarali sa gostoljubivim domaćinima. Preporuka svima da posete ovaj grad bar jednom u životu.
U povratku iz Mostara, u blizini smo posetili Blagaj i vrelo reke Bune, koje je najveći kraški izvor u Evropi.
U nastavku putovanja, trebalo je da stignemo do Zelengore terenskim vozilom od mesta Kalinovik, koje nam nikako nije bilo na asfaltnom putu. Najkraći put do tamo je vodio makadamskim putem, 30 km. Naravno, odlučili smo da ne vozimo 3 sata do tamo. Lakše nam je bilo da napravimo pauzu kod Gatačkog jezera, jer više nije moglo da se vozi ni po asfaltnom putu zbog kiše i grada koji su naizmenično padali. Posle kraće pauze koju smo napravili, nastavili smo asfaltom ka Čemernom, kako bismo pokušali stići do Orlovačkog jezera na Zelengori, gde nam je prvobitno bila namera kampovati, ali nas je kiša omela. Kako bih drugačije videla Mostar… HVALA KIŠI!
U razgovoru sa meštanima, savetovali su nas, da ipak ne idemo sopstvenim prevozom. Onda smo se uputili do planinarskog doma Volujak. Kiša je ponovo počela padati, a put je bio sveže obnovljen šljunkom koji je po sredini ubijao u zaštitnu plastiku na autu, koja je na kraju i pala. Obeshrabreno, krenuli smo nazad do restorana na Tjentištu, kako bismo konačno proslavile i Tatjanin rođendan. Gostoljubivi konobari, priredili su i tortu sa sve svećicom ? kako bi rođendansko slavlje bilo verodostojnije.
Dan treći… Nacionalni park Sutjeska-Dolina Heroja, Prijevor, put do Trnovačkog jezera
Novo jutro, obećava miran dan. Prvo smo se odlučili za detaljniji čas istorije i obišli Spomenik Bitke na Sutjesci, Muzej i Spomen-kuću u Memorijalnom kompleksu Tjentište. Pre samo 77 godina ovde je bilo jedno od najkrvavijih poprišta u II Svetskom ratu. Posebno duboke emocije budi ulazak u Spomen-kuću Bitke na Sutjesci. Nacionalni park Sutjeska je inače najstariji nacionalni park u Bosni i Hercegovini od 1962.godine.
Nakon toga, krećemo autom do Prijevora sa planiranim usputnim pauzama do vidikovaca Beškita i Dragoš sedla. Svi kažu makadamski put obnovljen, širok, 20 km dugačak… nama Vojvođanima, kad kažeš široko, mi odmah zamislimo da smo u Kikindi i popeli smo se na bundevu i visoko i široko… Međutim, usledilo je 3 sata vožnje sa zadržavanjima na vidikovcu, lagani stres, tek da prepoznaš da si živ, bez grča u stomaku kao prethodnog dana kad smo sreli Novosađane. Po neki put izađeš iz auta, da pomeriš neki kamen sa puta na koji bi mogao auto da se “nasuče.”
Vidikovci nas plene svojom lepotom. Uživamo u pogledu na vodopad Skakavac u sred prašume Perućice i na okolne vrhove. Gusta šuma i netaknuta priroda, korenje sa puno mahovine, kamenjara i biljnog sveta, nam je pravi odmor za oči od napornog i opreznog penjanja autom do Prijevora.
Stižemo do Prijevora, gde ostavljamo auto i pokušavamo da se organizujemo sa stvarima koje treba da ponesemo do kampa na Trnovačkom jezeru.
Prilazi nam stariji čovek, reklo bi se domaćin, razgovaramo sa njim. Priča nam da su katuni iznad njegovi i da tu boravi. Poziva nas na kafu i rakiju. Kažemo da ćemo svratiti u povratku, jer ne znamo kakav nas put čeka do kampa. Pogledao je stvari koje smo izneli i zabrinuto rekao da imamo dosta tereta da nosimo. Eto da smo se najavili, mogao nam je konja obezbediti da nas dočeka. Hm! Imali smo tu informaciju negde na Tjentištu, ali nismo znali gde je konj ?
Ostalo nam je da sednemo podno Maglića i pojedemo uzdravlje lubenicu kao bismo se olakšali na putu. Natovarene, pozdravljamo domaćina i krećemo put jezera. Staza je duga oko 6 km. U početku idemo niz brdo, kroz usku koziju stazicu i kamenjare. Nailazimo na tablu na kojoj piše Crna Gora i Regionalni park Piva. Sa kraćim pauzama silazimo do livada tj. doline Suva jezerina, gde nas okružuju divlje maline za osveženje. Na stazi srećemo ljude koji se vraćaju sa jezera, požele nam sreću i kažu da ćemo uživati u lepoti i da ćemo zaboraviti na sav teret koji sa naporom nosimo.
Počinje i koja kap kiše, dolazimo do mesta za odmor, pravimo dužu pauzu od 20-ak minuta, jer nam u nastavku sledi penjanje kroz potok, koji je presušio i u tragovima se pojavljuje na stazi. Tokom nastavka pešačenja smo se takmičili, ko može više koraka da pređe, a da ne spusti sav teret sa leđa. Zadali smo sebi ciljeve i kada smo prelazili 30 koraka na usponu sa teretom, bile smo izuzetno srećne. Ono što nisam napomenula je da je ovo naše prvo kampovanje, ako ne računam prethodno, kada su nam sve stvari bile u autu koji nam je bio u blizini kampa.
Posle 2,5 sata pešačenja kroz duboku šumu, izlazimo na Trnovačko jezero.
Zbog tereta koji smo nosili na leđima, (u šali kažem da smo nosili pola Novog Sada i Beograda) pomešane emocije izazivaju radost i suze. Pozdravljamo domaćina, čuvara Parka prirode Piva u tom delu, koji nas gostoljubivo dočekuje rakijom i založenom vatrom kod njega u katunu.
Raspakujemo se u kampu, širimo šator, upoznajemo se sa komšijama (njih četvoro) koji su došli takođe istog dana kad i mi. Pokušavamo da založimo vatru, jer mrak počinje da pada, ali od vlažnih grančica, ne uspevamo ni hepo kockom koju smo poneli. Brzinski večeramo i samo sa osnovnim higijenskim ritualima završavamo veče pre ranog spavanja.
Dan četvrti… Uspon na Maglić
Jutro je bilo sveže, sa rosom na šatorskom krilu koje otvaram. Sunce je već počelo da greje i savršeno prija posle hladne noći. Danas nas čeka zahtevan dan, uspon na Maglić, najviši vrh BIH.
Ustajemo, spremamo doručak i gle MAČKA!!! Doručkujemo zajedno ? Zatim krećemo laganim koracima ka Magliću. Početak staze ide oko jezera, dalje vodi kroz šumu sa velikim usponom po kamenjaru do samog prevoja, sedla odakle se pruža fenomenalan pogled na jezero.
Nastavak staze vodi kroz livade i pašnjake, sa kojih smo mogli videti vrhove Durmitora u daljini, Pivsko jezero… Susrećemo mnogo planinara na stazi, pozdravljamo se, razmenjujemo utiske, jer je većina njih krenula put jezera.
Uživamo u predelima i dolazimo do deonice pred sam vrh Maglića gde smo ostavili štapove i rančeve, kako bismo se bezbednije popeli na sam vrh. Kratka i malo zahtevnija staza, lako savladana, pruža nam pogled na Prijevor, gde smo dan pre ostavili auto i pogled na stazu kojom smo se penjali od jezera.
Vreme nam je išlo na ruku, jer nas je Maglić počastio beskrajnim pogledima na sve strane.
Posle kraćeg zadržavanja, pozdravljamo se i sa našim komšijama, koji su stigli na vrh, fotkamo se i krećemo nazad istim putem do jezera. Pravimo dužu pauzu na sedlu, uživamo u pogledu i prijatnim sunčevim zracima. Komšije su nam se pridružile, gde smo razmenili utiske o kampu i stazi.
Ove večeri nas je nešto više u kampu. Odlazimo na kupanje u malom jezeru koje je malo toplije jer je manje površinski. Uživamo u ledenoj vodi koja u ovim momentima jako prija i osvežava, čak i greje. Naravno, pripremamo večeru, ložimo vatru, upoznajem se sa novim komšijama, Tanji poznatim planinarskim vodičima. Oni nam otkrivaju tajne šta sve sutra da obiđemo i kojom stazom da idemo. Upoznajemo Marka koji je majstor za dimljenje garderobe uz vatru. Šalim se… majstor je za sušenje drva, a ženski deo ekipe za loženje vatre. Prijatna atmosfera i kvalitetni ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije, čine ovo veče sa još jačim emocijama i ovo veče ostavlja još jači utisak na mene.
Dan peti… Uspon na Trnovački Durmitor i Volujak
Novo jutro, i krećemo put Volujka.
Penjemo se do kolibica, domaćinstva ljudi, koji svako leto dovode stoku na ispašu na ovo mesto. Tu provode celo leto. Jako čiste krave, ovčice i kozice se penju po stenovitim padinama livada unaokolo uživajući u ispaši.
Pešačimo uskom stazom kroz zimzeleno drveće i penjemo se ka Trnovačkom Durmitoru. Nailazimo na maline i uživamo u osveženju. Pogledom iza nas, vidimo grupicu planinara koji nam se približavaju. Prepoznajemo deo ekipe, pozdravljamo se i pratimo do samog vrha planine. Preko puta Trnovačkog Durmitora, pogled na odsečene stene Volujka u podnožju sipara, deluje zastrašujuće, sve dok ne pređe pogled do livada i raskrsnice puteva kod Bojanskih vrata. Sa druge strane pogled na Trzivku i njegove špiceve, presečene stene i uske staze, pružaju osećaj zahtevnih i pažljivih koraka do samog vrha. Ovog puta preskačemo taj vrh.
Zadržavamo se na Trnovačkom Durmitoru sa kojeg nam se pruža pogled na jezero u obliku srca, samo iz druge perspektive.
Laganim koracima uživamo u šetnji, sve do momenta kad su nas leteći mravi okupirali i poterali da nastavimo dalje preko livade do staze ka Volujku. Od Bojanskih vrata, staza ka vrhu Velika Vlasulja nije toliko naivna. Krećemo se polako i pažljivo do grebenskog dela gde pravimo kraću pauzu za moje srce, okrepljenje i naravno uživanje.
Penjemo se grebenskom stazom uz samu liticu do mesta gde ima puno ljudi, stižemo do vrha Velika Vlasulja na 2336 m koji pripada Crnoj Gori. Tamo smo zatekli poznata lica mojih dragih sugrađana.
Slavlje može da počne…. i mislili smo to je to, kraj! Nema dalje. Međutim, žurka tek počinje! Da se ne bismo vraćale istom stazom, upitah da li postoji alternativa i dobih baš ono sto sam želela. Stari laf nas uputi ka Studencu, pa niz kuloar do koliba odakle se spaja staza ka jezeru kojom smo već prošli. Vrh Studenac na Volujku je na 2294 m, pripada BIH i drugi po visini vrh u BIH.
Jednoglasno odlučih da želim što više da vidim kad sam već tu. Pratimo markacije i dolazimo do nekog mesta, gde mi je staza zaličila kao kuloar. Odustajemo da se spustimo tom stazom, jer markirana staza nas vodi dalje, nadamo se nekim tehnički manje zahtevnom putu. Spuštamo se niz kamenje, prolazimo kroz četinare na sledećoj deonici, spuštamo se i penjemo, miks svega.
Stižemo do mesta gde piše Studenac, grebenom se dalje gube markacije. Jedini put koji vodi do koliba, a vidljiv je, kuloar.
Sa malo dvoumljenja, donosimo jednoglasnu odluku, obe, da se pažljivo spuštamo uporedo, zbog bezbednosti. Ispod nas je mnogo nestabilnog velikog i malog kamenja, sipara koji klizi ispod naših nogu i spušta nas po pola metra.
U jednom momentu ugledah stazu kojom smo se penjali i ljude na njoj koji se vraćaju u kamp. Radujem se, blizu smo… još samo malo i ova noćna moraće proći, ali to traje. Delovalo je da smo tu, blizu, jako blizu. I prošla je! Stari planinar iz Maglića (ne bosanskog, već mog vojvođanskog) nas ugleda i pozdravi gromoglasno povicima BRAVO!!! Konačno smo izašli na stazu i sustigli ih. Čuli smo njegova iskustva kada je išao tom stazom i mnoga druga, uživali smo u ćaskanju. Obišli smo ih kada smo shvatili da se bliži zalazak sunca i pojurili “ravnom” stazom ka jezeru na kupanje. Presrećna kad pomislim da smo “čitave” i preko kakvih smo se vukojebina penjale i spuštale.
Stižemo u kamp vesele i pune utisaka koje i sada delim sa vama. Odlazimo na osveženje u jezero, susrećemo se sa Sirižanima koji pitaju kojom smo stazom išle, prepričavam im, čestitaju nam! U povratku do šatora zatičemo ekipu Sarajlija koji su tek stigli u kamp. Večera, zatim druženje do kasnih sati uz zvuke gitare i logorsku vatru. Sa veselim licima i uz pesmu i merak provodimo poslednje veče na jezeru.
Dan šesti… Konj i mi – put od Trnovačkog jezera do Prijevora
Poslednjeg jutra morali smo poraniti, čekao nas je konj, naš spasilac! Trebalo je spakovati svu opremu i stvari. Čuvar parka i njegov bratanac koji je vodio konja su spakovali većinu našeg tereta u bisage i krenuli smo lagano.
Pogledom smo ispratili načičkane šatore pored jezera i jutarnju izmaglicu koja se izdizala pod sunčevim zracima iznad površine ovog jedinstvenog jezera.
Kamp na Trnovačkom jezeru
U pešačenju nazad do Prijevora, sada, bez tereta, potpuno smo uživale u živopisnim predelima.
Pozdravili smo se sa momkom Markom i konjem kome smo pokušali da se zahvalimo nahranivši ga sa nekoliko jabuka.
Od Prijevora, ponovo je usledio put makadamom i vožnja od više od 2 h vožnje nazad do Tjentišta.
Popodne smo iskoristili za odmor i kupanje u ogromnom olimpijskom bazenu koji se puni i pročišćava direktno vodom iz hladne Sutjeske. Prirodni ambijent, čista i hladna voda su brzo otklonile naš umor. Vreme je bilo krenuti nazad ka Srbiji.